Русија полако, са закашњењем улази у процес индустријализације. Пре тога земља је дуго била уређена као феудални систем. Долази до појаве грађанског слоја, долази до селидбе људи и раста градског становништва. После краља Петра Великог земља се окреце ка западу и западној култури коју је полако прихватила. Од средине Првог светског рата па до распада СССР-а, Русија, која је била унутар ње била је планско директиван уређен систем. Бољшевици долазе на власт и у друштву долази до појаве радницке класе. Они врше тортуру над буржоаском класом и сматрају дас у сви људи једнаки. Предузећа припадају радницима, а не капиталистима који би само експлоатисали радну снагу зарад профита. После распада СССР-а, Русија улази у процес транзиције, окретајући свој систем ка капиталистичком уређењу. Данас је уређена као демократско друштво где би требало да свако има право да изнесе свој став. Полако се враћа породичним и културним вредностима који су били пре СССР-а.
Књижевни реализам се јавља средином 19.века у француској
литератури и траје све до раног 20.века.
Термин реализам (lat.gealis
– стваран, истинит) има двојако
значење, означава метод обликовања књижевног уметничког дела, на једној страни,
и означава књижевни правац, епоху у историји књижевности, на другој страни.
Реализам у српској
књижевности обухвата доста широку, занимљиву и разноврсну панораму књижевних
појава у великом временском распону. Први реалистички писци јавили су се 60-тих
година 19. века, у јеку романтизма. Од 70-тих година до краја века реализам је водећи
књижевни правац.
Реализам је открио
малог човека и његов свет. Књижевност захвата матицу народа, која је уметнички
живела готово искључиво у разним формама усмереног стваралаштва. Писци сву
пажњу посвећују различитим видовима народног живота, од оних прастарих
фолклорних, до оних које је доносило ново време. Они теже да што верније
пренесу не само начин живота, обичаје, схватања него и начин говора људи у
појединим крајевима. У књижевност улази регионална тематика, а у њен језик
продиру провинцијализми, дијалекатска обележја, говорне одлике појединих
професија и сталежа. Загледани у старе, патријархалне односе, који су под
ударом новог времена почели слабити и нестајати, наши су реалисти с познавањем
и разумевањем приказивали сеоски живот и живот малог града, паланке, док су
зазирали од града и од модерног, европског начина живота.
Као књижевно историјски типолошки појам означава:
- књижевни и
уметнички правац који настоји да стварност приказује верно, без страсти,
објективно и безлично
- стилску
формацију, односно књижевно историјску целину као надиндивидуално и
наднационално стилско јединство
- књижевну
епоху у којој доминира правац реализма и између тридесетих и деведесетих
година 19. века
Као ванвремена категорија, реализам означава:
- књижевни метод (комплекс поступака, изражајних средстава и уметничких афинитета) који се јавља у свим књижевностима од антике до данас. Реалистички метод означава књижевност која показује стварност каква јесте, и књижевности која је уверљива према објективној стварности.
За разлику од романтизма у реализму прозни књижевни облици остварују
доминацију – роман, приповетка, новела. Фабула је подређена темељном поступку
реализма – откривању ликова.
Ток радње се обликује тако да се чол подједнако прикаже и осветли и као
друштвено и као психолошко биће. Истиче се човекова условљеност друштвеном и
природномс редином. Дескриптивност (описи пејзажа, ентеријера, портрета,
карактера, средине, атмосфере) у реализму је у функцији социјално – психолошке
карактеризације. Реалисти стварају репрензетативне ликове – Ана Карењина –
Толстој.
Реалистични ликови нису
носиоци само једне карактерне особине већ низа различитих, често изненађујућих
особина. Они нису једнодимензионални, већ рељефни и вишедимензионални.
Реалистички обликовани лик је променљив и приказан у свом развоју. Фабула се
често заснива и на праћењу промена кроз које реалистички лик у односу са другим
људима пролази.
Реалистички лик мора бити уверљив, да подсећа на стварног човека и у
исто време посебан и различит од других. Реалиста избегава да коментарише
поступке својих јунака. Зато преовладава форма приповедања у трећем лицу. Чак и
када је приповедач присутан у првом лицу, објективност је присутна. Језик писца
и језик ликова се разликује. Прибегава се диференцирању језика својих ликова,
уводе се жаргонизми, дијалекти, социолекти.
Појава реализма се често доводи у везу са успоном грађанске класе. У то
време циљ књижевног стварања постаје спознаја закона друштвених односа.
Представници
Француски реализам:
Стендал, Оноре де Балзак
Руски реализам: Гогољ,
Толстој, Достојевски
Енглески реализам:
Чарлс Дикенс, Џорџ Елиот
Српски реализам:
Светозар Марковић, Милован Глишић, Лаза Лазаревић. Стеван Сремац, Радоје
Домановић, Бранисалв Нушић
Хрватски реализам: Анте
Ковачић, Јанко Лесковар
Група руских
композитора с половине 19. века звала се „Велика петорка“, „Руска петорица“ или
„Моћна гомилица“. Група чији је представник био Милиј Балакирјев, оформљена је
у Санк Петербургу под снажним утицајем музике Михаила Глинке. Циљ „Руске
петорке“ био је компоновање музике са коренима у руском фолклору, уместо
ослањања на европску музичку традицију. Романтизам је снажно утицао на руску
културу и националну свест, а његови значајни представници у музици су били
управо чланови „Моћне гомилице“ ; осим Балакирјева још и: • Александар
Порфирјевич Бородин • Николај Римски-Корсаков • Модест Петрович Мусоргски •
Цезар Антонович Кјуи Чланови „Велике петорке“ по својим примарним занимањима
нису били музичари, али су били музички образовани. Супротстављали су се групи
професионалних музичара који су били познати под називом „Академичари“. 1.
Биографија Николај Римски-Корсаков је рођен у Тихвину, 200 km источно од Санкт
Петербурга, у аристократској породици. Рано је испољио музички таленат, али је
студирао на Руској поморској академији у Санкт Петербургу. Након окончања
студија придружио се Руској морнарици. Године 1861. упознао је Милија
Балакирјева и тада је почео озбиљније да се бави музиком. Балакирјев га је
охрабривао да компонује и подучавао га је музици док није био на мору. Преко
Балакирјева је упознао друге композиторе групе која је постала позната као
„Моћна гомилица“ или „Велика петорка“. Док је био у морнарици, Римски-Корсаков
је завршио своју Прву симфонију (1861 — 1865). Понекад се тврди да је то била
прва симфонија једног Руса, међутим Антон Рубинштајн је своју прву симфонију
компоновао 1850. године. Пре повлачења из службе 1873. године, Римски-Корсаков
је такође завршио прву верзију свог познатог орекстарског дела Садко (1867) и
оперу Псковичанка (1872). Године 1871, и поред тога што се образовао унутар
„Велике петорке“, а не на конзерваторијуму, Римски-Корсаков је постао професор
композиције и оркестрације на Санкт Петербуршком конзерваторијуму. Наредне
године се оженио Надеждом Николајевном Пурголд (1848—1919), која је такође била
пијаниста и композитор. Током првих неколико година на Конзерваторијуму,
Римски-Корсаков је ревносно проучавао хармонију и контрапункт како би употпунио
образовање стечено у „Великој петорци“. Од 1883. до 1894. године
Римски-Корсаков је радио као члан Дворског хора. Тај положај пружио му је
прилику за проучавање музике Руске православне цркве. Такође је постао диригент
и руководио је симфонијским концертима под покровитељством Митрофана Бељајева,
као и програмима у иностранству. Године 1905. Римски-Корсаков је удаљен са
Санкт Петербуршког конзерваторијума због испољавања одређених политичких
погледа које власти нису одобравале. Тај догађај је довео до серије оставки
његових колега са Конзерваторијума и на крају му је враћена професура Пред крај
живота Римски-Корсаков је имао срчане сметње. Умро је у Љубенску 1908. године и
сахрањен је на тиквиншком гробљу у манастиру Александра Невског у Санкт
Петербургу. Музика Римски-Корсаков је био плодан композитор. Највећи део
његовог композиторског рада припада опери. У његовом опусу постоји 15 опера,
међу којима се издвајају Бесмртни Кашчеј и Бајка цара Салтана. Теме његових
опера су у опсегу између историјских мелодрама као што је Царева невеста,
народних опера као што је Мајска ноћ и бајки као што је Сњегурочка. 2.
Биографија Александар Порфирјевич Бородин, (31. октобар/12. новембар 1833. —
15. фебруар/27. фебруар 1887) је био универзитетски професор, хемичар и лекар,
и знаменити руски композитор. Бородин је одрастао уз мајку у Санкт Петербургу.
Био је талентован за језике, свирао је клавир, флауту, и виолончело. Умро је од
срчаног инфаркта Бородин као композитор Светску славу Бородин је постигао
својим композиторским радом. До данас остаје загонетка како је стизао да се
бави музиком поред свог обимног академског рада. Године 1869, изведена је
Бородинова прва симфонија. Дириговао је Балакирјев. Исте године Бородин је
почео да компонује своју херојску оперу „Кнез Игор“, у којој су чувене
„Половецке игре“. Ово дело, које се најчешће сматра његовим најзначајнијим,
није стигао да заврши. Оперу је касније довршио и оркестрирао Александар
Глазунов и Николај Римски-Корсаков. Недовршена је остала и трећа симфонија,
коју је довршио Глазунов. Премијера његове друге симфоније је протекла
незапажено, док Франц Лист није 1880. организовао поновно извођење у Немачкој.
Тада је Бородин постао познат изван Русије. Бородин је за музику говорио да је:
„Разонода, одмор од озбиљнијих послова“, при чему је мислио на свој научни рад.
Његова музика је касније прилагођена за мјузикл у САД. Изводили су је, између
осталих, Тони Бенет и Бинг Крозби. 3. Биографија Модест Петрович Мусоргски
(Карев, 21. март 1839. — Санкт Петербург, 28. март 1881) је био руски
композитор. По звању је био официр, али је напустио војну службу да би се
прикључио групи национално оријентисаних композитора „Петорке“, али је својим
уметничким стајалиштем и оригиналношћу музичког израза, који заснива на
обележјима изворног руског фолклора, остао независан. У соло песмама приказује
ликове из народа и дочарава свет дечјих доживљаја. У монументалној историјској
опери „Борис Годунов“ за носиоца радње ставља народ. У своје време је био
непризнат, али је својим оригиналним музичким језиком отишао далеко испред
савременика и утицао на импресионисте и композиторе словенских земаља. Дела:
опере • „Хованшчина“ • „Сорочински сајам“ • „Борис Годунов“ 4. Биографија Милиј
Балакирјев ( Нижњи Новгород, 2. јануар 1837 — Санкт Петербург, 29. мај 1910) је
био руски композитор, пијаниста и диригент, покретач и идејни вођа
композиторске групеБалакирјевљев кружок или „Велика петорка", коју су још
чинили Кјуи, Мусоргски, Римски-Корсаков и Бородин. У музичка дела уносио је
елементе руског и оријенталног фолклора. Представник је руског националног музичког
смера, утемељитељ и идјени вођа композиторске групе по њему назване
Балакиревљев кружок или Петорица. Утемељио је у Санкт Петербургу бесплатну
музичку школу. Надовезујући се на Глинку, изградио је свој музички стил на
елементима фолклора, првенствено руског и оријенталног и на живописној
програматској основи. Дела Најпознатија дела су му колористички богате
симфонијске песме "Тамара" и "Русија", увертира на три
руске теме, музика за "Краља Лира", клавирске композиције, посебно
фантазија "Исламеј", једно од врхунских дела постшопеновског
клавирског виртуозитета. Јак потицај истраживању руске народне песме дале су
његове стилски верне обраде.
Jош од времена Петра Великог, Русија се окреће западним узорима па
се то огледа и у моди. Тако је и мода 19 века прати промене које се дешавају и у
западној Европи али уз неизбежан утицај руског традиционалног костима. Форма одеће
се поједностављује у духу класицизма и окретања Античким узорима. Тешке тканине
уступају место лаганим лепршавим тканинама у светлим пастелним бојама. У моди су
хаљине високог струка са високим овалним деколтеом кратких рукава. Сукња пада у
меким наборима који су на ледјима богатији, коса је подигнута у пундју по узору
на античке фризуре. Додатак женској одећи ткани вунени шалови, изузетно популарни
током читавог 19 века, ношени су и лети и зими па чак и на баловима. Мушки костим
се током века мање мењао, састојао се од кошуље високе, усправне крагне са краватом,
прслука, фрака и панталона, почетком века. Крајем 1820 женска силуета се мења,струк
се спуста на природну висину а враћају се и корсети. 1830 у моду улазе набрани рукави
који се сужавају са шакама. Фризуре постају компликованије, коса је подељена ка
висини, прикупљена у пундју. Ципеле ниских
потпетица са тракама које се обмотавају око ноге слицне балетакама. Женски костим
1840 доноси нову силуету, широки рукави постају уски, линија струка се спушта јос
ниже. Широке сукње постају јос шире, некад и до 6 метара. Хаљине се украшавају чипком.
Нема коментара:
Постави коментар